Zašto smo se opredelili za porođaj kod kuće

Kada sam pre nekoliko godina čula da se jedna žena u obližnjem selu porodila kod kuće, uz pomoć babice i muža, pomislila sam da je to malo ekstremno. Kada mi je sestra, za mene veliki autoritet, koja se dve godine pre toga porodila u bolnici, rekla da bi i ona to isto uradila da je znala da je moguće, malo sam se zamislila, ali mi je još uvek cela ideja izgledala kao „za neke tamo druge ljude“. 

Celog života sam mislila da su trudnoća i porođaj neko prokletstvo dodeljeno ženama ko zna zašto, verovatno kao protivteža vojevanju muškaraca. Zato je i za mene samu bilo iznenađenje kad sam toliko jako poželela dete, da sam odlučila da stisnem zube i nekako pregrmim sledećih devet meseci svog života, oslanjajući se na izvesnu neograničenu pomoć mog supruga.

Pošto ne prihvatam lako mogućnost da imam poteškoće u životu, odlučila sam da uradim sve što je moguće da sebi olakšam taj „strašni“ period. Zato sam još pre nego što sam zatrudnela aktivno tražila na internetu razne članke o trudnoći. U međuvremenu mi je sestra poslala odličan članak pod nazivom Za hrabre i istrajne: činjenice o rađanju – necenzurisano u kojem je opisano tretiranje porodilja u bolnicama, što mi je, uglavnom, i bilo poznato iz iskustava meni bliskih žena, a što je bio i jedan od razloga za moj ogroman strah od porođaja. Osim toga, u ovom članku preporučuju DVD joga instruktorke Mirjane Gnjatić „Yoga za trudnice“ kao odličnu pripremu za porođaj – upravo ono za čim sam tragala.

Odmah sam naručila DVD i počela da vežbam, sa ciljem da sprečim ili bar umanjim sve one  neprijatne simptome drugog stanja koje sam očekivala kao neminovnost: povraćanje do iznemoglosti, nesvestice, bolove i tegobe raznih vrsta, plakanje iz čista mira i užasnu nervozu. Joga mi je jako prijala i pre nego što sam zatrudnela, a bilo mi je zanimljivo što Mirjana pokazuje vežbe u osmom mesecu trudnoće, što znači da ih je bezbedno raditi tokom cele trudnoće. Ona je to i napomenula u uvodnom delu, u kojem takođe priča o trudnoći kao o divnom stanju koje, između ostalog, doprinosi i duhovnom razvoju. Ovo me je ohrabrilo i podstaklo na razmišljanje; zvučalo je logično, a kasnije se pokazalo da je zaista tako...

Ubrzo nakon što je moja bebica začeta, kada je prošla blažena euforija zbog divote tog uzvišenog događaja, počela sam da razmišljam o porođaju. Ne znam zašto, od cele one priče „za hrabre i istrajne“, meni je ostao da se vrti po glavi deo o neprirodnosti položaja na porođajnom stolu. Znala sam da je to neizbežno u bolnici i prilikom jednog razgovora o tome sa sestrom, ona mi je rekla da je, znajući mene, sigurna da mi ni trudnoća ni porođaj neće predstavljati problem, ali boravak u bolnici i te kako hoće. Ova misao je počela da mi odzvanja u glavi kao gong, a i druge teskobne misli su se samo nadovezivale: bolnički krevet u sobi sa više nepoznatih žena,  krajnje degradirajući položaj i nemogućnost uticanja na tretman mene i moje bebe, neprirodan položaj za porođaj, nepoznati ljudi od čije dobre volje u potpunosti zavisim, nevegetarijanska hrana (što je za mene neprihvatljivo), epiziotomija i možda najgore od svega nemogućnost da moj suprug prisustvuje porođaju. Ustvari je najgore od svega razdvajanje majke i deteta, ali sam toga postala svesna tek kad se Stribor (moj sin) rodio.

Nisam mogla da prihvatim da me tako nešto čeka, za mene je to previše strašan scenario. Počela sam da istražujem alternative i pronašla samo porodilište u Pančevu kao dobro opremljeno i sa malo savremenijim pristupom, ali sam na forumima nailazila i na veoma loša iskustva žena koje su se tamo porodile. Ja zaista ne odustajem lako i debelo sam se potrudila da pronađem prihvatljivo porodilište, ali nisam uspela. Na kraju sam pomislila da ideja o porođaju kod kuće možda i nije sasvim neprihvatljiva. Kada sam to pomenula mužu, sa kojim sam od početka delila svaku svoju misao o trudnoći i porođaju, potpuno me je razumeo i podržao i odlučili smo da se informišemo o tome.

Moja trudnoća nije bila ni nalik onome što sam zamišljala. Nije bilo ni povraćanja ni ostalih tegoba, osećala sam se ušuškano u nekom uzvišenom miru, očaravala me je svest da u meni boravi još jedna duša i sa svakim danom su moje strepnje jenjavale. Vrlo brzo sam shvatila da su moji strahovi bili neosnovani i počela da uživam u svom novom stanju svim svojim bićem. U toj smirenosti mi je lako postalo jasno da kao i trudnoća, i porođaj može biti drugačiji nego što sam očekivala.

Mirjana Gnjatić mi je izgledala prijatno i prirodno i kao da bi mogla znati nešto o porođaju kod kuće. Pronašla sam je na internetu i ispostavilo se da je dula. Ja tada nisam znala šta je dula, ali se po opisu videlo da ima veze sa prirodnim porođajem. Kontaktirala sam je i ispostavilo se da je zaista prijatna i veoma zainteresovana i voljna da pomogne.

Bila sam u petom mesecu trudnoće kada smo se Žarko (moj muž) i ja upoznali sa Mirjanom, koja nas je uvela u priču o prirodnom porođaju i nežno ohrabrila da se upustimo u tu avanturu. Osim onih neprijatnih činjenica koje sam već navela kao neizbežne u većini naših bolnica, pomenula je još neke veoma značajne stvari koje treba uzeti u obzir, kao što su presecanje pupčane vrpce tek nakon što prestane da pulsira, porađanje posteljice i neprekidni kontakt mame i bebe nakon rođenja. Opisala je kako može biti stresno za bebicu koja je devet meseci bila u maminom stomaku da se odjednom nađe među užurbanim, nepoznatim ljudima, pod reflektorima, a da je ubrzo potom odnesu daleko od majke, koja joj je jedina poznata na ovom svetu. Objasnila nam je i značaj kolostruma i majčinog mleka, a poznato je da se bebe u porodilištima dohranjuju i neretko donose site majkama, pa često i propuste dojenje u prvih nekoliko dana ili majke trajno izgube sposobnost dojenja.

Mirjana nam je razjasnila i koja je uloga dule a koja babice, što bi sve, po mom mišljenju, trebalo da bude dostupno i u bolničkim uslovima, ali na žalost nije. Kod nas je verovatno samo u Pančevačkoj bolnici dozvoljeno prisustvo dule, a što se babice tiče, dolazi ona koja je u toj smeni, pa tu faktor sreće igra značajnu ulogu.

Nakon razgovora sa Mirjanom bili smo skoro sasvim sigurni da želimo porođaj kod kuće. Ostalo je još da razgovaramo sa babicom, koja je, u stvari, ključna figura jer pruža stručnu medicinsku pomoć tokom porođaja. Od Mirjane smo dobili kontakt babice Divne Miljković. Ispratila nas je sa podržavajućim rečima da ne možemo pogrešiti, za šta god da se opredelimo – u bolnici ili kod kuće, sa dulom ili bez dule – znaćemo sami šta je za nas najbolje. Uz to nam je preporučila dve knjige, jednu o duhovnoj i jednu o fizičkoj strani trudnoće i porođaja, koje su mi puno pomogle da se informišem i zaokružim i potvrdim znanje koje sam prikupila preko interneta, kao i da se posvetim svom duhu, telu i bebi, što je možda i najvažnije, a tako često zanemareno.

Bio je 1. septembar, koncert The Wall Rogera Watersa u Beogradskoj Areni, idealna prilika da Žarko i ja proslavimo godišnjicu zabavljanja. Dogovorili smo se sa Divnom da odemo kod nje pre koncerta, da se upoznamo i porazgovaramo o temi koja je u to vreme već gorela u nama. Ja sam tad bila sedmi mesec trudnoće.

Divna je na prvi pogled izgledala pouzdano, što je upravo osobina koju smo tražil. Bez ulepšavanja i lažnih obećanja, objasnila nam je kako sve to funkcioniše i razjasnila neke nedoumice. Kad krene porođaj, treba babicu obavestiti o tome, a dalje zajedno pratimo kako se situacija razvija i dogovaramo se o njenom dolasku. Nije bilo bojazni da neće stići na vreme, jer porođaj kod prvorotki uglavnom traje više sati, a od Beograda do Šapca se putuje malo više od sat vremena. Uostalom, uvek postoji rezervna opcija da odemo u bolnicu.

Meni je najznačajnije bilo pitanje bezbednosti bebe, a nakon razgovora sa Divnom bilo mi je jasno da smo uz nju i beba i ja sigurni. Osim njene biografije koja obuhvata godine iskustva u jednom beogradskom porodilištu i trocifren broj porođaja kod kuće u poslednjih dvadeset godina, bilo je jasno da prilikom porođaja ni na čemu ne insistira, nego se prilagođava situaciji; jer svaki porođaj je drugačiji od drugih i uloga babice je da neprekidno prati psiho-fizičko stanje majke i fizičko stanje i kretanje bebe i da prepoznaje njihove potrebe, da predvidi mogući dalji razvoj situacije i reaguje u skladu sa svim tim. Divna je, zahvaljujući školskoj spremi, iskustvu i posvećenosti, sposobna za to, a pritom i fizički izuzetno spremna. Takođe, manja je verovatnoća da će doći do komplikacija u kućnim uslovima, gde je sve prilagođeno potrebama porodilje i samim tim se svi njeni fiziološki procesi odvijaju spontano i prirodno. Ako ima potrebe za manjim medicinskim intervencijama, kao što su epiziotomija, ušivanje i sl. ona ih obavlja. Preporučila nam je knjige o bezbolnom i prirodnom porođaju i sugerisala da je, ukoliko se opredelimo za kućni porođaj, važno da se dobro pripremimo.

Na kraju nam je Divna napomenula da, bez obzira na naše pripreme i očekivanja, ne mora da znači da ću se poroditi u bazenu (što je bila moja želja) kao i da se može desiti da ću u nekom momentu morati da odem u bolnicu – sve zavisi od toga kako će se porođaj odvijati. Ovo mi je samo značilo da je realna i da je sve ono u šta tvrdi da je sigurna, zaista tako.

Koncert The Wall je bio fantastičan doživljaj za nas dvoje, sa našom bebom u mom stomaku, sada sigurne da ćemo je doneti na svet u našem stanu, zajedno, u atmosferi ljubavi i topline.

Porođaj je verovatno najvažniji događaj u životu većine žena. To je veličanstveno iskustvo, kada jedno novo ljudsko biće dolazi na svet i u naš svet, u našu porodicu. Ja sam želela da ono bude takvo da ga se uvek sa radošću sećam i to sam i dobila – od Boga, od mog muža, moje bebe, babice i dule. Jako je nepošteno što nije svim ženama pružena mogućnost da dožive takvo iskustvo, pa se često nerado sećaju svog porođaja ili bi ga rado zaboravile kad bi samo mogle; jer po prirodi su naša tela odlično opremljena za rađanje, uglavom su neprirodni uslovi ono što dovodi do komplikacija. Podjednako je nehumano ne dozvoliti ocu da prisustvuje rođenju svog deteta, koje je nastalo od njega i postaje deo njegovog života od momenta začeća; i da pritom bude uz svoju ženu, da je podrži i pomogne joj i jednostavno bude sa njom. A za bebicu koja iz maminog toplog i bezbednog stomaka ulazi u veliki svet, jedino dobro može biti da se smesti na mamine grudi, pa u tatino naručje i sve tako nekoliko dana dok se ne prilagodi novom okruženju.

Naravno, puno žena se sigurnije oseća u bolnici, uz lekare i ostalo stručno osoblje, a nekima su prilikom porođaja potrebne intervencije koje nije moguće obaviti kod kuće. Ja ne propagiram porođaj kod kuće ili prirodni porođaj, jer nemaju sve žene iste potrebe, uverenja i želje. Idealno bi bilo da sve potrebne uslove imamo u bolnicama – da je majka zbrinuta, otac prisutan, a beba ostaje uz roditelje. Ali pošto nemamo, važno je da žene znaju da imaju izbor i da se dobro informišu i zajedno sa svojim životnim saputnicima donesu odluku šta je za njih najbolje u tom trenutku.