Posle godinu dana...

U poslednje vreme dan mi počinje tako što ugledam Striborovo slatko, malo lice kako me gleda odozgo, preko ogradice kreveca i kaže: „ba!“. Tada ga prebacim kod nas u krevet, a posle jutarnje doze tepanja, maženja i smeha – jer Stribor je od jutra raspoložen – preuzima ga tata. Mene puštaju da odspavam još sat-dva, pošto se noću budim da ga pokrivam i dojim pa mi ujutru uvek treba još sna.

Kada se vrate iz jutarnje šetnje, ako je radni dan, Stribor i ja provodimo sledećih nekoliko sati sami. Nekad je raspoložen da se dugo sam igra u mrežici, a nekad zahteva punu moju pažnju i posvećenost. I jedno i drugo je za mene veliko zadovoljstvo. Uživam gledajući ga kako prevrće svoje igračke, komentarišući nešto najslađim glasićem, isto kao i u akciji jurcanja po stanu ma koliko iscrpljujuće to bilo, jer me fascinirana kako je iz dana u dan sve veštiji.

Posle ručka odlazimo u šetnju i naročito volimo da napolju dočekamo tatu (Striborovog J) i nakon njegovog radnog dana još malo zajedno prošetamo. A najdraži su nam vikendi. Tada bar jedan, a nekad i oba slobodna dana provodimo u šumi ili na reci, ili posetimo neki manastir, ili neko zanimljivo mesto. Stribor uživa u našim izletima, u prirodi njegova znatiželja naročito dolazi do izražaja, kada zabaci glavicu i posmatra krošnje iznad sebe ili kad pokazuje prstićem vodu koja teče i priča nam nešto o tome na svom bebećem jeziku.

Naš mali avanturista se raduje i povratku u stan nakon dinamičnog dana. Kupanje obožava, pa kada se posle pljuskanja i skakutanja u vodi i tople večere svi troje ušuškamo da se beba uspava, nama izgleda kao da smo najsrećniji na svetu.

...Naravno da bude i manje lepih dana, ali mi volimo da pamtimo ovakve. ♥